- минимални притисак код којег се још одређени тон чује зове се праг или граница чујности. - Звучни притисак може бити опет тако велик да проузрокује бол у ушима па се зато зове граница бола. Граница чујности и граница бола зависне су од фреквенције, то јест код различитих фреквенција оне су различите.
Праг чујности
Уво
Уво је периферни орган чула слуха и равнотеже. Чуло слуха не игра само улогу у комуникацији већ служи и као систем за упозорење и оријентацију.
- У унутрашњем уву смештен је Кортијев орган, као најважнији део органа чула слуха, јер претвара звучне таласе који из спољашње средине преко спољашњег ушног ходника доспевају до бубне опне и унутрашњег до овог органа који их претвара у нервне импулсе који се даље преносе кроз кохлеарни нерв.
- У унутрашњем уву смештен је и орган чула равнотеже, који информације о промени положаја главе и тела у простору такође претвара у нервни импулс, које шаље вестибуларним нервом у централне структуре. Вестибуларни и кохлеарни живац се уједињују у вестибулокохлеарни живац. Вестибулокохлеарни нерв је 8. мождани нерв.
Звукје механички талас фреквенција од 20 Hz до 20 kHz, то
јест у распону у којем га чује људско уво. Звук фреквенције ниже од 20 Hz
назива се инфразвуком, фреквенције звука више од 20 kHz ултразвуком, а ако је
фреквенција виша од 1 Hz, хиперзвуком.
Звук настаје периодичним осциловањем извора звука који у
непосредној околини мења притисак средства, поремећај притиска преноси се на
суседне честице и тако се шири у облику лонгитудиналних таласа. Брзина звука
углавном зависи од густине и еластичних сила у чврстим и течним срединама, а у
гасовима од густине, температуре и притиска.
Звук се шири без преноса масе, али се звуком преносе импулс
силе и енергија. У вези с тим, дефинишу се јачина, ниво јачине, гласноћа и ниво
гласноће звука (акустика). Као и код осталих врста таласа, и у ширењу звука
очитују се појаве својствене сваком таласном кретању, као што су апсорпција,
Доплеров учинак, интерференција таласа, лом (рефракција), одбијање
(рефлексија), огиб (дифракција).
КАРАКТЕРИСТИКЕ ЗВУКА
Висина звука
Висина звука одређена је фреквенцијом (фреквенција већа – тон виши).
Прост тон има само једну фреквенцију.
Сложени тон поред основне фреквенције садржи и више хармонике. Висину сложеног звука одређује висина основног тона.
Јачина звука је бројно једнака енергији коју у јединици времена пренесе звучни талас кроз јединичну површину нормалну на правац простирања таласа, односно бројно је једнака снази звучног извора по јединици површине.
I=𝐸/(𝑡∗𝑆)=𝑃/𝑆
Објективн јачина звука представља енергију збучног таласа који се у једеници времена пренесе кроз јединичну површину нормалну на правац простирања таласа.
Брзина простирања звука
Брзина простирања звука зависи од особина средине кроз коју
се звук простире и од њене температуре.
Брзина простирања звука у различитим срединама:
у ваздуху при нормалним условима(20°C и 101kPa ) – 340𝑚/𝑠
у води – 1500𝑚/𝑠
у гвожђу – 5000𝑚/𝑠
у стаклу – 5400𝑚/𝑠
у леду – 3300𝑚/𝑠
Брзина звука је већа у чврстим телима и течностима него у
ваздуху, јер су у њим молекули који преносе осциловање, ближи и зато се
осцилације брже преносе.
Притисак звука
Притисак звука је физичка величина која показује колико звук
притиска ваздух (односно колко осцилује притисак у односу на нормални
атмосферски притисак). Изражава се у паскалима понекад и у децибелима. Доња граница чујности одговара звучном притиску од 20 μPa.
Боја звука
Боја звука је карактеристична за сваку врсту звука (на основу тога могу да се препознају и разликују звуци). Боју тона одређују виши хармоници. Зависи од броја хармоника, од односа њихових амплитуда и фреквенција. Парни хармоници дају звуку топлину и мекоћу, а непарни хладноћу и оштрину.